Koliko je teško zamisliti izgradnju nečeg toliko velikog poput brane na nekoj od najvećih reka? Lako bi bilo pregraditi reku tako što bismo postavili branu, poput integrisane celine, odjednom, i jako je pritisli odozgo, tako da se zaroni u rečno dno i učvrsti fundamente u dovoljnoj meri da se zaustavi protok vode.
Međutim, jednu megalomansku konstrukciju kao što je brana, sasvim je nemoguće spustiti odozgo, jer još uvek ne postoje toliko velike mašine, niti nekakav div koji bi snagom svojih mišića to izveo. Ali moramo priznati da ovakva zamisao deluje interesantno, jer bismo onda branu mogli da napravimo negde na suvom, podalje od reke, pa nam u tom slučaju ne bi smetala voda. Iako je ovakva ideja suluda, ona može da nas, u pomenutom slučaju, dovede na valjane metode izgradnje megakonstrukcija.
Recimo, možemo iskoristiti neko rečno ostrvo, pa u njegovoj okolini podeliti reku na dva rukavca, tako da jedan uvek bude isušen, da bi se naša vodena konstrukcija gradila na suvom. Bilo kako bilo, jedan veliki poduhvat, kao što je izgranja pomenute brane, ali gotovo i svaki drugi, počinje sasvim jednostavnim metodama i sa minijaturnim sastavnim komponentama, ako ih posmatramo u odnosu na čitavu konstrukciju. Kada su u pitanju brane, ili stubovi mostova, prvo se na određena mesta u vodi postaljaju kameni ili čelični elementi, ili kombinacija pomenuta dva, karakterističnog oblika, takvog da voda ne može da ih odnese.
Onda se na njih stavljaju elementi sledećeg sloja, onda sledećeg tako sve dok se ne dobije određena forma čiji se spoljni izgled može oblikovati nekim sofisticiranim metodama kao što su ulivanje betona, zavarivanje čeličnih delova, postavljanje stubova i slično. Opšti zaključak se stiče u narodnoj izreci : Zrno po zrno – pogača.
Nameće nam se zaključak da se megakonstrukcije mogu definisati kao funkcionalne celine koje integrišu veliko mnoštvo mikrokrokonstrucija, baš kao što je to slučaj sa ćelijama i organizmom.
Megakonstrukcije su u sadašnje vreme postale skoro sasvim normalna pojava, zahvaljujući tehničko – tehnološkom razvoju naprednih društava. Danas je skoro nemoguće odrediti mesto na planeti gde
će se njihovo prisustvo pojaviti i omasoviti. To je objašnjivo činjenicom da se megakonstrukcije danas prave iz ‘’preke’’ potrebe, ali i radi monumantalnosti i prestiža, pa čak i u svrhu razvoja industrije zabave.
Najlakše bi bilo reći da se kreću putevima kapitala. Niču poput pečurki na mestima gde je rast kapitala izvestan.
Megakonstrukcije današnjeg doba nisu nikakva čudna pojava, s obzirom na tu činjenicu da se potpuni tehnološki postupak njihove izgradnje poznaje u potpunosti, i unapred je određen. Međutim, kada
sagledavamo mega zdanja iz daleke prošlosti, nepoznavajući tehnologiju izgradnje njihove epohe, mi ih često svrstavamo u svetska čuda. Kao primer možemo uzeti piramide u Egiptu. Njihova izgranja bi i u
današnje vreme bila jako komplikovana i skupa, ako uzmemo u obzir sve detalje koji se na njima nalaze i samu lokaciju na kojoj su smeštene. Međutim, sigurno je da bi one danas mogle da se naprave i bile bi
svetsko čuda samo u slučaju da stoje obrnuto u odnosu na sadašnji položaj, to jest’ vrhom na dole, a osnovicom u vazduhu. Bilo kako bilo, mi danas možemo da podelimo megakonstrukcije
prema nameni i izgledu na nekoliko kategorija čemu vremenska dimenzija ne daje nikakvu obojenost, što tim kategorijama daje konstantnost nezavisno od epohe kojoj pripadaju.
Sledi podela :
– Megakonstrukcije od suštog značaja
(neophodne čovečanstvu)
– Megakonstrukcije monumentalnog ili duhovnog karaktera
– Kombinacija prve dve kategorije
– Megakonstrukcije drugog karaktera (nisu neophodne za
čovečanstvo)
U prvu grupu spadaju građevinski objekti bez kojih društva u određenim epohama ne bi mogla da opstanu. Tu možemo uvrstiti razne građevinske brane u sadašnjem dobu. Njima se omogućava akumulacija pijaće vode, kao i vode potrebne za rad hidroelektrana ili za navodnjavanje. To mogu biti i brane koje štite naselejna mesta ili poljoprivredno zemljište od poplava. U davnašnja vremena, u ovu kategoriju bi najčašće spadali razni akvadukti za napajanje velikih gradova vodom, zatim razne odbrambene zidine. Dovoljno je pomenuti Kineski zid, i razne tvrđave kojih ima gotovo svuda. Ono što je zajedničko za savremene megakonstrukcije i megakonstrukcije davnašnjih vremena koje spadaju u ovu kategoriju jeste činjenica da njihov izgled nije od suštinske važnosti. Potrebno je da njihov oblik bude u potpunosti podređen svrsi kojoj služe, a da se njihova izgradnja izvede što ekonomičnije i tehnologičnije. Izuzeci su objekti koji se nalaze na mestima pojedinih turističkih atrakcija. Tada se često, koliko je to moguće, značajna pažnja posveti dizajnu.
U drugu grupu spadaju mega objekti namenjeni potrebama čoveka za kulturnim ili duhovnim vrednostima. Tu su u današnje vreme razni kipovi napravljeni u znak sećanja na neki događaj iz prošlosti, zatim razni verski objekti ili hramovi. Možda je nepravedno prema verujućem čoveku ovu drugu podkategoriju ne uvrstiti u prvu kategoriju megakonstrukcija, ali tu se možemo opravdati sebičnom pretenzijom nauke da ima monopol nad svim fenomenima i kreacijijama, te da u suštinske faktore za život ljudi svrstava samo one koji se svode na zadovoljenje fizioloških i homeostaznih potreba. Mega verski objekti u prošlosti suštinski i nemaju velikih razlika u odnosu na one koji se grade danas, sa aspekta namena , pa često i oblika. Razlike su uglavnom u arhitektonskom dizajnu i materijalu.
Potreba da da takvi objekti budu gorostasni u svim epohama je jasan pokazatatelj da je čovek time pokazivao uzvišenost božanskog u odnosu na ljudsko. Takođe, antimetrično prethodnoj tvrdnji, čovek je trebao da se oseća malim prilikom ulaska u hram ili da bude zadivljen prilikom nailaska na verski objekat. Još treba napomenuti da su u prošlosti, jedan od dominatnih oblika megakonstrucija bile megalomanske grobnice. Ne treba posebno navoditi gde se mogu naći relikvije takvih zdanja. Njihov cilj je ponovo bio da pokaže veličinu koju je imao za života onaj ko je u njima sahranjen, kao i da omogući neprolaznost sećanja na pomenutog velikana.
Ponegde je veličina grobnica oslikavala i tugu onoga ko ih gradi nekom svom kome je namenjena. Pomenućemo Tadž Mahal.
U treću grupu spadaju objekti koji su neophodni za život ljudi, ali su zbog svog geo – urabanističkog položaja izgrađeni sa posebnim osvrtima na estetiku. U prvom redu, tu su mostovi. Od davnih vremena, pa do danas, velika naselja ljudi su građena na obalama velikih reka. Zato je potreba ljudi da se kreću sa jedne obale na drugu vanvremenska kategorija. Istorijat mostogradnje je veoma dug, bar dva milenijuma. Mostovi su kategorija megakonstrukcija koja po svojoj svrsi mora da zadovolji sve tehničke izazove u smislu nosivosti, dugotrajnosti kapacitetu transporta ljudi i robe, protoku vode itd. Sa druge strane, mostovi su ogledala gradova. Njihov izgled u urbanim sredinama je naročito bitan jer je njihov položaj na rekama ili zalivima mora usamljen, i njegova čitava kompozicija je izložena oku posmatrača.
Namena i estetski karakter je gotovo istovetan u današnjem i istorijskom kontekstu. Mostovi van naseljenih mesta, ne moraju da vode pravilima visoke estetike. U ovoj grupi, značajno je još pomenuti i viadukte, koji , bez obzira da li je njihov graditelj vodio računa o izgledu, skoro bez izuzetka izgledaju atraktivno onome ko ih posmatra. Naročito oni vijadukti iz prošlosti, uglavnom izgrađenji od kamena i po svom obliku jako složeni
i visoki, ostavljaju osećaj monumentalnosti, iako im to nije bila prvobitna namena. Četvrta grupa megakonstrukcija prisvaja sve megakonstrukcije koje ne spadaju u prve tri. Tu su objekti koji nisu suštinski bitni za život
ljudi, ni fiziološki ni duhovno, ali često bi bez njihovog postojanja život ljudi bio manje zabavan. Pomenućemo, u sadašnje doba, razne stadione, sportske dvorane, objekte ili čak saobraćajnice namenjene zabavi.
Njihova brza izgradnja, koju omogućava razvoj savremenih materijala i tehnologija, uticala je na to da ih je danas na planeti ogroman broj. To bi jednog futurističkog arheologa dovelo do zaključka da se čovek sadašnjosti
najviše bavio organizacijom slobodnog vremena – zabavom.
Možda će i biti u pravu. Međutim, kao skoro ništa do sada, ni ovu grupu megakonstrukcija nije izmislio savremeni čovek. Gradile su se razne dvorane, borilišta ili arene i u prošlosti. Često su one bile sličnog kapaciteta za posetioce kao današnji mega stadioni. Pomenućemo da je život u starom Rimu bio nezamišljiv bez nedeljnog odlaska u Koloseum gde su građani uživali u gladijatorskim ‘’svečanostima’’. Arena je bila skoro uvek popunjena do poslednjeg mesta, a zanimljiv podatak je da se Koloseum, u slučaju požara brže praznio od posetioca nego najsavremeniji stadion poznat kao ‘’Ptičje gnezdo’’ koji se nalazi u Kini. Značajno je još pomenuti kao megakonstrukcije antičkog doba i amfiteatre, nemanjene izvođenju raznih dramskih komada, recitovanju i držanju političkih ili filozofskih tribina. Njihova glavna odlika je polukružni oblik koji omogućava dobro prostiranje zvuka, tako da je bez ikakvog ozvučenje čovek sa najvišeg reda stepeništa mogao da čuje šapat na pozornici. Kroz opisani razvoj megakonstrukcija, pokazali smo kontinuitet u zamisli i svrsishodnosti objekata od dva i po milenijuma, a u kom će pravcu savremeni trendovi usmeriti razvoj mega objekata, ostaje nam da vidimo.
