Čime je to njegovo veličanstvo, beton, zaslužilo da se nađe u svim delovima sveta, prekrivajući ogromne površine i ne mareći mnogo za kulturološke razlike onih koji ga gaze? Kako je tako jedna, naizgled obična mešavina šljunka, veziva i vode uspela da promakne sofisticiranim pogledima arhitekata i nađe se na listi materijala bez kojih se ne može?
Od svog postanka čovek je znao da objekti u kojima će da živi, ili ih koristi za nešto drugo, možda više od samog stanovanja, ne mogu da budu samo svrsishodni, nego moraju da budu i lepi. Tako je obične stubove od kamena pretvarao u ljudske oblike, ravne ploče u lukove, pravio nekakvu periodičnost u ponavljanju nosećih elemenata,.. a sve to da bi se osećao lepo, gledajući u ono što je stvorio. Pravio je čuda. Svetska čuda.
Kamen je imao veliki uticaj na izgled i monumentalnost arhitektonskih rukotvorina. Naročito onda kada je nešto trebalo da izgleda toliko veliko da ljudi pomisle da je delo samog Boga. Tome svedoče razni arheološki megalitski ostaci, u kojima se ogleda sva umešnost stvaraoca, kao pojedinca i kao stila epohe. U svoj svojoj lepoti i sjaju, kamen ipak nije uspeo da zadovolji sve zahteve kreativnog ljudskog uma. Ubrzo je čovek počeo da traga za kamenom koji se lako oblikuje, čije su površine glatke, ili se na njima može urezivati ili utiskivati neki tekstualni zapis. Sve je to bilo veoma teško za civilizacije niskog tehničog razvoja, pa se čovek okrenuo pravljenju veštačkog kamena. Mešao je razne vezivne materijale sa peskom i dobijao razne forme, koje su preteče današnjeg betona.
Za mnoge od tih prvih oblika betona mi danas ne znamo jer su se održale samo nekoliko stotina godina. O tome postoje zapisi, ali ipak milenijumi su ih pojeli. Mi smo danas dosta praktičniji. Većina, ne sve, današnjih marki betona se ne pravi sa zahtevom za viševekovnom postojanošću. I sto godina je dosta. Sreća je što to ne važi baš za svaki tip betona. Inače bi se, uzimajući u obzir masovnost upotrebe betona, negde u budućnosti arheologija i arhitektura potpuno rastali.
Ako se vratimo na drugo pitanje sa početka teksta, a znamo šta sve u svom estetskom i tehnološkom smislu današnji beton može da ponudi, onda to pitanje možemo da posmatramo kao retoričko. Međutim ono to nije.
Drugi način da se postavi to pitanje, a da se ne promeni suština jeste da se zapitamo : ‘’Da li je beton uspeo da zameni kamen’’. Odgovor je : ‘’u velikoj meri’’ jeste.
Zaista megabetonske strukture, izgrađene od betona sa finim spoljnim glazurama izgledaju podjednako monumentalno kao i nekadašnje fino obrađene stene. Međutim, šta je to u čemu veštački kamen novog doba prednjači u odnosu na onaj pravi. Prednosti su mnoge, ali biće dovoljno, za sada, da se fokusiramo na tri :
1) Jednostavna proizvodnja
2) Jednostavan transport i ugradnja
3) Relativno niska cena
Prvu stavku nećemo posebno da razmatramo, jer je svakako poželjno, o kom god materijalu da govorimo, da se lako proizvodi.
Međutim, druge dve stavke, ponovo opravdavaju pitanje sa početka teksta. Naime, beton je danas dostupan svima. To znači da nisu njegovi korisnici samo arhitekte čija monumentalna rešenja ostaju da svedoče o lepoti ljudske promisli. Beton koriste svi. Ali nemaju svi podjednako razvijenu kreativnost i osećaj za lepo. Tako niču grotesktna ‘’zdanja’’ koja prolazniku paraju pogled. Često i umaraju. O njihovoj prenamnoženosti govori činjenica da je takav jedan spoj betona i niske estetke vrednosti dobio i stručno ime : Kič. Bićemo u pravu ako budemo uplašeni za iskrivljenost saznanja futurističke arheologije, ako uzmemo u obzir trendove kiča. Naime, čini se da zbog visokih materijalnih mogućnosti, a niskog nivoa znanja, dejstvom umišljenih estetičara, najodrživiji beton se ugrađuje u građevine needukovanih finansijera – kič majstora.
Ipak, razvoj savremenih tehnologija, omogućuje da sve češće imamo različite estetski usaglašene forme betona. Tako, danas imamo štampani beton, čiji se složeni oblici formiraju kalupima na licu mesta. Često uključujući u proces i mašine sa računarskim upravljanjem, što doprinosi usložnjavanju estetskih formi, po relativno niskoj ceni. Ne treba zaboraviti ni pronalazak polusuvih betona, Njegovi, nešto manje sofisticirani oblici se dobijaju livenjem u kalupima, a čija je trajnost gotovo večita. Bilo kako bilo, današnja merila uspešnosti privrede neke zemlje ili društva govore o tome da ekonomski rast gotovo uvek dolazi zajedno sa rastom u građevinskoj industriji. Taj rast je u svim svojim sferama praćen velikom potrošnjom betona.
I građevinarstvo ne raste nikad samo za sebe, već sa sobom povlači rast u skoro svim privrednim gradama.
Recimo, da bi se proizvodio beton, potrebne su mašine. Da bi se proizvodile mašine, potreban je čelik. Za čelik je potreban rad rudnika i transportnih firmi. A sve jo to praćeno i angažovanjem mnogobrojnog ljudstva. I sada, kada znamo za štetne strane koje donosi niska cena i laka dostupnost, ipak se opredeljujemo za dalju, još masovniju, upotrebu betona. Zato jer su pozitivne strane ipak daleko očiglednije nego pomenute negativne. Što se tiče narušavanja estetike geografskog i arhitektonskog pejzaža, na račun neetičke upotrebe betona i materijalnih sredstava, samo još da kažemo da je takvo delovanje moguće zaustaviti ili ublažiti zakonskim normama, proglašavajem određenih formi zakonom zabranjenim.
Budimo sada malo odlučniji pri stepenovanju važnosti pronalaska o kome je reč. Kada sagledamo sve oblasti primene, s pravom možemo tvrditi da je moderan građevinski beton svetu doneo revoluciju. Možda mnogo veću nego parna mašina Džejmsa Vata, koja se uvek navodi kao početak moderne industrijske revolicije. Ako znamo da sve moderne kopnene saobraćajnice, bile one železničke ili drumske, u svojoj osnovi, ispod asfaltnog sloja ili gornjeg sloja kod železničkih pruga imaju betonske elemente i slojeve od više vrsta betona, onda nam je jasno kako je beton kroz te putne infrastrukture doprineo. Ne samo bržem transportu robe, nego i postizanju osnovne ljudske slobode. A to je sloboda kretanja. Naime, sloboda kretanja je kroz razne paragrafe demokratskih zakona, ljudstvu data pre razvoja modernih saobraćajnica, ali je ona bila teštko ostvariva.
Vredi imati u vidu podatak da se prosečan čovek bilo koje evropske zemlje iz 17. veka nije udaljio od mesta stanovanja više od 45 km. Drugačije je bilo samo za vreme ratnih sukoba. Nasuprot tome, danas se razdaljina od 600 km, što dogovara razdaljini od Beograda do Soluna, prelazi za jedno pre podne. Onda možemo zaključiti da se posledice razvoja građevinarstva koje je doneo beton ne projektuju samo na izgled pejzaža i dostupnost robe, nego i na poboljšanje u oblasti ljudskih prava, ali i na sam kvalitet života.
Ako bismo dalje razmatrali domene upotrebe betona u modernom svetu, mogli bismo jednu knjigu da popunimo samo nabrajanjem. Jednom rečju, ima ga svuda gde ima ljudi.
U zgradama, kućama, na javnim površinama, iznad vode, pod vodom. Svuda. Ali, da bi beton bio rasprostanjen na svim delovima planete u naseljenim mestima, pa i u anekumeni, morao je da odgovori na brojne izazove. Navešćemo samo neke primere kao ilustraciju. Da bi se nesmetano vršila izgradnja u hladnim uslovima, betonu se dodaju određeni aditivi za redukciju vode. To sprečava smrzavanje, pa tako beton može da se uliva pri atmosferskoj temperaturi od -20oC i niže. Opet, dodatkom nekih drugih aditiva, sprečava se prodor okolne vode i razvodnjavanje betona. To omogućava podvodno ulivanje betona. U pojedinim afričkim zemljama, zbog preterano visoke temperature i niske vlažnosti vazduha, pri transportu standardnog betona od samo nekoliko kilometara, dešava se da sva voda ispari iz smeše i dođe do stezanja u transportnoj kruški. Tamo se beton transportuje kao suva smeša kojoj je dodat led i adtitivi za pravilno sjedinjavanje otapajućeg leda, šljunka i cementa.
Kao što vidimo, beton je, sada već više vekova, prilagođavao prirodu planete čoveku, ali se sam prilagođavao prirodnim uslovima. Višemilenijumski razvoj betona, od Mesopotamije, Egipta i Rima, pa do sadašnjih modernih formi, još nije završen, što nam daje za pravo da beton nazovemo materijalom prošlosti i materijalom budućnosti. Ili, bolje je reći, da je beton, baš ovakav kakvog ga poznajemo materijal čovečanstva, uzimajući u obzir činjenicu da se novim formama i načinima upotrebe ne vide limiti, ni kraj.
